Често путујем по северу и југу земље.
У возу који путујем, увек волим да седим поред прозора, посматрајући пејзаж испред прозора. На тим пространим пољима домовине, с времена на време видим фигуре вредних пољопривредника са сламнатим шеширима.
Знам, ови блистави сламнати шешири су најлепши пејзаж на путовању.
Кад год видим сламнати шешир на глави те браће фармера, осетим неку врсту необјашњивог покрета. Кад сам био млад, много пута сам носио сламнати шешир, пасући по прелепим пољима свог родног града.
У августу 2001. године, посетио сам Спомен-салу устанка 1. августа у Нанчангу. У источном углу другог спрата изложбеног простора налази се неколико мученика који су некада носили црне сламнате шешире. Ови сламнати шешири, у тишини, говоре ми о оданости њиховог господара револуцији.
Видевши ове познате сламнате шешире, био сам снажно шокиран. Јер, пре тога, никада нисам размишљао о вези између сламнатих шешира и кинеске револуције.
Ови сламнати шешири ме подсећају на кинеску револуционарну историју.
На дугом мартовском путу, колико је војника Црвене армије са сламнатим шеширима борило се преко реке Сјангђанг, прешло реку Ђинша, заузело мост Лудинг, прешло снежну планину, колико је сламнатих шешира од жртава до главе жртава и кренуло у нову рунду револуционарног путовања.
Управо је овај уобичајени и необичан сламнати шешир, додајући снази и густини историје кинеске револуције, постао прелепа линија пејзажа, такође је постао бљештава дуга на Дугом маршу!
Данас, људи који најчешће користе сламнате шешире су, наравно, пољопривредници, они који су окренути лесу леђима ка небу. Они вредно раде на пространој земљи, сејући наду и жању материјалну основу која подржава изградњу домовине. А што им може послати траг хладноће, то је сламнати шешир.
А поменути сламнати шешир је као поменути мог оца.
Мој отац је био нормалан ученик педесетих година прошлог века. Након што би изашао из школе, попео се на платформу високу један метар и кредом написао своју младост.
Међутим, у тим посебним годинама, мом оцу је било ускраћено право да се попне на подијум. Зато је ставио свој стари сламнати шешир и отишао на поља свог родног града да вредно ради.
У то време, моја мајка је била забринута да мој отац неће преживети. Његов отац се увек осмехивао и одмахивао сламнатим шеширом у руци: „Моји преци су носили сламнати шешир до будућности, сада и ја носим сламнати шешир, у животу нема тешкоћа. Осим тога, сигуран сам да ће све бити у реду.“
Заиста, није прошло много времена пре него што се мој отац поново попео на свети подијум. Од тада, у очевом разреду, увек се водила тема о сламнатим шеширима.
Сада, након пензионисања, мој отац носи сламнати шешир сваки пут када излази. Након повратка кући, увек отресе прашину са свог сламнатог шешира пре него што га окачи на зид.
Време објаве: 15. септембар 2022.
